Smrtna Kazna – Najomiljeniji Srpski Realiti

death+penalty

Više od 15.000 gradjana Srbije, u prvom mahu potpisalo je peticiju kojom se traži ponovno uvodjenje smrtne kazne, kao odgovor na monstruozno ubistvo Andjeline Stefanović (3) kod Zaječara. Ogorčeni, šokirani, a pre svega uplašeni brutalnosću mladog pedofila koji je samo dvadesetak dana ranije ubio i 47 godišnju ženu, a zatim je bacio u reku Timok, rastući broj gradjana Srbije želi da na smrt odgovori smrću, smatrajući da je to jedini način da se društvo adekvatno suprotstavi rastucoj statistici ubistava, u okviru koje su maloletna lica sve češće žrtve.

Nažalost, u masi povedenoj kolektivnom histerijom i plemenskim rezonima osvetoljubivosti, ne čuju se glasovi onih koji kolko tolko trezvenih glava sagledavaju neefikasnost ovakvog načina kažnjavanja. Šetajući kroz komentare u peticiji nailazi se i na fanatične pobornike albanskog vodje Leke  Dukadjinija, koji je uveo krvnu osvetu još uvek vrlo efikasnu medju ruralnim stanovništvom tog područja.

Po svemu sudeći, pobornici i potpisnici peticije nemaju previše uvida u realnost primene ovog najdrastičnijeg načina kažnjavanja. Jedina istina je da  se još ni jedno društvo, na takav način, nije očistilo od ubica i pedofila.

Prema studiji iz 2009. objavljenoj u Koloradu čak 88% kriminologa ne veruje u efikasnost smrtne kazne. U zaključku koji se navodi u stručnom časopisu Journal of Criminal Law and Criminology navodi se da su vrhunski američki kriminolozi uvideli da je pretnja smrtnom kaznom ili korisćenje iste neuspela kaznena mera.

Ovo dodatno potvrdjuje da fizička likvidacija jednog ili stotina ubica ne menja društvo koje proizvodi i ljude sklone najmonstruoznijim delima.

Srpsko društvo pre svega treba da se pozabavi mentalnim i socijalnim sistemima iz kojih potiču i ubice i  žrtve; porodicama iz kojih dolaze agresivni karakteri, kao i porodicama koje nemajući autoritet nad sopstvenom decom čine ih lako pristupačnim metama.

Društvo se, takodje, mora fokusirati nad mentalnom sklopom svojih gradjana  spoznajuću pogrešne modele formiranja ličnosti na ovim prostorima. Priznali to ili ne, Srbi i dalje uzgajaju navike iz davnih osmanlijskih vremena u okviru kojih dominira nasilništvo nad najnemoćnijim i najslabijim grupama, a to su, što potvrdjuje ovo vreme i dalje žena, deca i starci.

Nelečene seksualne frustracije, kako na individualnom tako i na nacionalnom nivou, takodje je problem koji bi morao biti razmatran sa enormnom ekspertskom ozbiljnošću.

Moralo bi se ozbiljno pristupiti seksualnoj edukaciji stanovništva, na način kako su to učinili Nemci i Austrijanci suočeni sa seksualnom agresijom nadirućih migranta koja se ispoljavala kroz silovanja kako punoletnih tako i maloletnih lica.

Uveli su seksualne kurseve gde su podučavali pridošlice sa kim i kako mogu imati seksualne odnose. Čini se da je Srbiji više nego ikad potrebno takvo opismenjavanje.  Posebno u onim ruralnim delovima zemlje koji još uvek čuvaju svoje nepisane zakone opstanka.

Ono, što posebno zahteva najotvorenije suočavanje je problematika pedofilije koja je duboko ukorenjenja na ovim prostorima, i koja je legalizovana kroz mnogobrojne forme uz prećutni blagoslov društva države i pre svega crkve, iako još uvek spada u red tema koje su guraju pod tepih kao nacionalna sramota koja ne ide uz ” nebeski narod”.

Ima li većeg ohrabrenja za prikriveni pedofilijski um nego li saznanje da niko ne kažnjava vladike iza kojih se poput repova vuku pedofilijski skandali?

Ima li većeg  “blagoslova ” i okidača za latentnog pedofila nego sazanje da dvojica crkvenih velikodostojnika kao što su Pahomije i Kacavenda nisu osudjeni iako su zadovoljavali svoje seksualne strasti sa maloletnicima?  I čemu se može nadati država koja štiti pedofile u mantijama, osim da na taj način daje zeleno svetlo procvatu pedofilije, kao ubedljivo najopasnijoj formi seksualne devijacije.

Ključni akcenat mora se staviti i na agresiju koja je tradicionalna populaciona karakteristika. U zemlji gde se generacije vaspitavaju kako bi bile lojalne režimima, direktorima, šefovima, pijanim supruzima i očevima,  nepisano je pravilo da Srbijom i danas vlada princip: ćuti, može biti još gore”,  što samo po sebi potencijalnu žrtvu čini još nemoćnijoma a razularenog napasnika još moćnijim i sigurnijim da mu niko ne može ništa.

Ne može se isključiti ni odgovronost medija koji kroz poprilučnu komericijalizaciju najmonstruoznijih ubistava potencijalno bude želju za slavom upravo u glavama latetntnih ubica…

Pa zašto ona gradjani Srbije uz pompu traže smrtnu kaznu?

Mnogo je faktora u igri, a na prvom mestu revanšistički malogradjanski duh potpiren načinom na koji mediji izveštavaju o ubistvima kao i panikom koju je vrlo lako implementirati u neuke mase; mase koje uprkos zaklinjanju u pravoslavlje i hrisćanstvo i dalje slede starozavetnu ideju : oko za oko zub na zub.

Ulje na vatru dolivaju i teze, kako bi skidanje glave ubici, poprilično oporavilo budžet uz podsećanje očajnog oca  Tijane Juric , “ da ubice u zatvorima žive bolje nego polivina gradjana”

Ipak, sumo sumarum, u skladu sa rekacijama nakon pokretanja peticije, a pre svega po komentarima koji se mogu pročitati u medijma, čini se da je mnogo onih koji kroz ponovno uvodjenje smrtne kazne žele pre svega realiti smrti. Gledajuči na svojim ekranima komercijalizovan teror, kroz razne forme realiti zabave, gradjani Srbije kao da traže nešto još realnije, krvoločnije, nešto što bi im dalo više prostora da iz sebe izbace sav svoj bes ljutnju, i pritisak nakupljan u poslednjih 25 godina.

Istina, prošla su vremena giljotiniranja na trgu, a i javne masovne egzekucije nisu odavno več u trendu.Ali tu su, tablodi, televizija, Internet. Nikad jaci. Fali samo još smrtna kazna pa da srpska nacija, ponovo uživa u realiti osveti na sebi svojstven način, uz kaficu, udobno zavaljeni u svoje fotelje, posle napornog radnog dana…

Za to vreme nefunkcionalna država, pod maskom brige za svoje gradjane,  nastaviće da na sebi svojstven način svesno ili nesvesno proizvodi pedofile i ubice kao produkt sistema ogrezlog u najnemoralnijoj političkoj, verskoj i intelektualnoh hipokriziji.

 

 

 

 

Advertisements

One thought on “Smrtna Kazna – Najomiljeniji Srpski Realiti

  1. Apsolutno se slažem da smrtna kazna nije rešenje za ovakve stvari! Fantastičan članak. Potrebno je menjati sistem iz korena, i načine na koji sistem funkcioniše i oblikuje svoj narod. Što je, s druge strane, poduhvat ni malo lak i jednostavan.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s