Vratite Goluba Pismonošu

Priča ide ovako:

Poslednjeg dana januara mojim prijateljima u Londonu poslao sam dve knjige, tri pravoslavna kalendara i čestitku povodom rodjenja deteta. Sve to uredno sam upakova o u veliki koverat iznutra obložen vazdušnom folijom ( koja umanjuje šanse da će paket biti oštećen) i pred službenicom uredno zapakovao pošiljku.

Pri tome, više nego jasnim srpskim jezikom pitao sam je da li je način pakovanja adekvatan i da li je možda ipak potrebno da pošiljka bude transortovana u specijalnoj kartonskoj kutiji. Nakon reskog “ne”, izmerila je težinu i uredno naplatila poštansku proviziju od nekih 1600 dinara ( nešto oko 15 eura).

Ova usluga mi se učinila vrlo ” svetskom ” jer bi ista stvar sa DHL – om ili nekom drugom transportno-avionskom kompanijom koštala bar najmanje 50 eura. Ovog puta sa mojim Srbima bio sam u dobitku skoro celih 35 eura. Svetski a domaće. Ukucaš broj u elektronski box i znaš gde se tvoj poklon nalazi. Otprilike možeš da naslutiš kad ga ubacuju i izbacuju iz aviona. Kad je sleteo a kad je poleteo.

Pošiljka je posle dva dana stigla u London, ali je moji prijatelji je nikada nisu primili na ruke. Čak ni posle mesec dana intenzivne potrage po razno raznim engleskim poštama nisu uspeli da joj udju u trag. Zna se samo da je sletela na Hitrou. A da ne pokušavam ni da opišem te emocije obostranog iščekivanja i bespotrebnog trošenja neurona svaki put kada bismo se “Skypovali” i kada bi na moje ” da l je stiglo ” uvek stizao samo jedan odgovor ” nije još, ne znaju gde je”.

A onda, tamo negde početkom marta, čini mi se hvatajući korak sa prolećem, stigao je ON. Poštar sa ” londonskom” pošiljkom. Ili bolje rečeno ono što je trebalo da liči na to. ” To”, izlepljeno sa tonom markica, bilo je dodatno oblepljeno sa providonim selotejpom jer je na pojedinim delovima bilo iscepano do te mere da ga je treabalo krpiti kao ranjenika na ratištu.

Poštar je krajnje uljudno ponudio da potpišem preuzimanje uz dodatni trošak od 1260 dinara (10,5 eura).

Pogledao sam ga. Pogledao je i on mene. Bilo mu je neprijatno. I treba. On predstavlja kompaniju koja očigledno nije nešto odradila kako treba, jer to što je držao u rukama je bilo sve samo ne pošiljka. Ne čudi me što su Englezi vratili. Na trenutak me je podsetilo na one priče o pisammima koja su stizala na adresu posle 50 godina. Al i ona su bolje izgledala nego ovo.

Mozak mi je radio kao kalkulator: 1500, pa plus 1200, pa onda jos dodatnih 1500 da to ponovo posaljem za London i eto 4200. Još malo transport DHL-om. Što je još tragičnije, tokom februara sam putem te iste, srpske pošte ali iz njihove ispostave u centru Beograda u Čika Ljubinoj, poslao takodje pošiljku ( knjigu) za Liban. No, za razliku od prigradske službenice, ova gradska je u startu želela da izbegne i najminimalniji rizik pa je sve to ” zapakovala ” u plastificiranu kovertu. U takvom obliku i stanju, bez ikakvih oštećenja, pošiljka je uprkos svim geografskim i političkim peripetijama u kojima se nalazi Liban ( kao i Grčka na čijoj teritoriji je “letovala” par dana) stigla srećno i veselo na svoju adresu.

Kako nisam želeo da primim na ruke to što mi je vraćeno iz britanske prestonice (gde je mesec dana bilo poput azilanta bez papira u restriktivnom prostoru) poštar ga je vratio u svoju bazu – pošta Borča – a posle nekoliko dana ( kako ja to nisam podigao ni posle njegovog drugog ” ubacivanja tiketa” u sanduče) to je ” deportovano u čuvenu Poštu 6, na Zelezničkoj stanici koja je lansiran rampa za ratne vrste pošiljki iz inostranstva.

Ovde počinje dobra stara bitka sa nekulturnim i nevaspitanim poštanskim službenicima koji sada svu odgovornost sa zapakivanja pokupšavaju da svale na moje visočanstvo – klijenta, iako si bili u obavezi da moju pošiljku osiguraju na sve načine kako se ne bi vratila u stanju u kojem se sada nalazi u nekom njihovom depou. Kriv im je i Hitrou i Engleska i njihova pošta. Čekao sam još samo kad će da opletu i englesku Kraljicu. Do nje valjda još nisu stigli.

Odbijam i dalje da platim troškove povratka paketa, a Pošta odbija da mi da isti daju dok ne isekširam nametnuti mi harač. Na sve to dodaje se atmosfera svadje, prepirki, ubedjivanja. Dobro poznata konverzacija na relaciji ” usluga – klijent “. Tradicija srpske ” poslovnosti” se uspešno nastavlja. Dok neko prvi ne popusti.

U medjuvremenu moji prijatelji će tokom maja posetiti Beograd i Srbiju. Ukoliko do tada uspem da njihove poklone izvučem iz kandži ” poštanske orlušine” bez da ne moram da mu ” bacim meso koje traži”, predaću im lično, na ruke. Biče to naša mala zajednička pobeda nad ” silom i nepravdom ” ove male ” namučene, napaćene, demokratkse Srbije, koja hrabro gazi Djindjićevom stopama”…

Ukoliko ne paket će ostati ” tamo daleko” da čeka vremena kada će se dobri stari golubovi pismonoše ponovo vratiti u modu, daleko efikasnji i sigurniji nego je to Pošta Srbije.

Advertisements

One thought on “Vratite Goluba Pismonošu

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s